Nekoliko dana posle svog 12 rodjendana (22.04.2002.), Darko nam je rekao da ga boli desno koleno i da zbog toga ne moze lepo da hoda. Nas odgovor je bio da je to najverovatnije posledica udarca i da ce to brzo da prodje.
Medjutim bolovi su iz dana u dan postajali sve veci tako da smo se odlucili da odemo kod lekara ali skoro mesec dana kasnije od pocetka prvih bolova.
Odlaskom na pregled u lokalnoj bolnici receno nam je da deca u tim godinama brzo rastu, pa je taj bol posledica naglog rasta kostiju i nemogucnost misica da taj rast sustignu. Darko je dobio "Brufen" i mast "Ibuprofen" tako da su bolovi prilikom uzimanja lekova prestajali, ali bi se opet vracali.
Ponovnim odlaskom kod ortopeda dobili smo isti odgovor tako da previjanje kolena i dobijanje novih lekova nista nije navodilo na prisutnost ozbiljnije bolesti.

13. avgusta 2002 god. (skoro tri meseca od prvog javljanja lekaru), primljeni smo stacionarno i onda je uradjena analiza krvi i rendgen kolena. Trocifrena sedimentacija i rendgenski snimak su bili jasni pokazatelji de se odvijao neki proces na casici i potkolenoj kosti desne noge.

14. avgusta 2002 god. odmah smo dobili uput za dalje lecenje na decjem odeljenju Niske bolnice. Na ponovljenom rendgenskom snimku u toj bolnici, prve reci doktora su bile da je kost napadnuta, da je nesto napalo kost. Tada nam je receno nesto sto nas je sokiralo i odjednom se ceo svet srusio na nas. Veoma je tesko kada za svoje rodjeno dete cujete nesto kao sto je "amputacija" i "prezivljavanje". Dijagnoza "Osteosarcoma". Trebalo je da odemo na magnetni rezonancu u Niskoj banji , ali na nase insistiranje dobili smo uput za Beograd.

15. avgusta 2002 god. odlazimo u Beograd na Banjici. Jos uvek ne mozemo da verujemo sta nas je snaslo, a Darko nam je rekao da se oseca kao da sve to sanja i kao da je on kod kuce a ovo se dogadja nekom drugom. Toga dana nismo mogli da jedemo nista.
Oko 13 h istog dana stizemo u Beograd i odmah smo primljeni na odeljenju kostanih tumora. Sam natpis na vratima nam je razbio svaku nadu o pogresnoj dijagnozi. Setili smo se Danteovog pakla i poruke na vratima "Ostavite svaku nadu, Vi koji ulazite".

20. avgusta 2002 god. uradjena je biopsija desnog kolena i materijal poslat na PH analizu.
Operacija uzimanja isecka obolelog tkiva je uradjena posle nekoliko rendgentskih snamaka i skenera kolena.

22. avgusta 2002 god. zakazana je magnetna rezonancija u privatnom dijagnostickom centru "Hram". Sazeta dijagnoza MR nalaza - "Tumor desne tibije sa infiltracijom okolnog mekog tkiva, zahvata svojim gornji delom i zglobnu kapsulu".
Od trenutka kada je izvrsena biopsija kolena u okolnom tkivu se dogadjala neka promena, kao da se sve to aktiviralo. Ispod zavoja koleno je naglo pocelo da otice i da raste.

26. avgusta 2002 god. dobijamo informaciju da taj otok pritiska na okolne krvne sudove i na glavnu arteriju desne noge, pa je zbog toga cela noga bila uvecana. Saopsteno nam je da se amputacija mora izvrsiti sto pre i trazili su nasu pismenu saglasnost.
Tog avgustovskog popodneva smo nekako smogli snage da objasnimo Darku da se noga mora odseci. Kako je to primio samo on zna. Dok smo masirali vec oteklu nogu, razgovarali smo o vidljivim povredama i oziljcima koji su se nalazili na njoj i secali se kako se to sve dogodilo. Naime, svaki oziljak je imao svoju istoriju iz nestasnih decackih dana.

27. avgusta 2002 god. konacno je i uradjena operacija - amputacija desne noge iznad kolena.
U casu dok je bila operacija, zeleli smo da posetimo crkvu svete Petke na Kalemegdanu.
Danas kada razmisljamo o tim dogadjajima koji su se tih dana tako brzo desavali i kada
vratimo film unazad, a imamo dovoljno vremena za pravilno rezonovanje svih stvari , dolazimo do nekih pitanja koja nas pritiscu i nedaju nam mira.
- Da li je moguce da se u pirotskoj bolnici pravilna dijagnoza nije mogla ustanoviti cak ni posle visemesecnih nagadjanja ?
- Zasto je prvo uradjena biopsija a tek nakon dva dana magnetna rezonancija ?
- Zasto se cekalo sedam dana na rezultat biopsije ?
- Zasto je uopste i radjena biopsija kada su svi pokazatelji ukazivali na istu vrstu tumora, a sama biopsija je neverovatno idealan nacin da se maligne celije presele putem krvi i limfe u celom telu ?

6. septembra 2002 god. otpustaju nas iz bolnice sa savetom da se lecenje nastavi na Onkoloskom institutu.

10. septembra 2002 god primljeni smo na Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije, gde je i poceo prvi od sest ciklusa hemioterapije. Tamo, na novom, te godine renoviranom od strane italijanske vlade, decijem odeljenju, Darko je proveo sedam dana. Mi, roditelji, smo morali da pronadjemo privatni smestaj u obliznjem beogradskom naselju.
Cudno je to sto se u otpusnoj listi, na kraju tog prvog ciklusa, ne navodi kojim lekovima je sprovedena terapija nego samo stoji "Shodno konzilijarnoj odluci primio I ciklus hemioterapije po protokolu za OS" (valjda Osteosarkom).
Da li je protokol za OS vojna tajna ili spada u domen drzavne bezbednosti ili (sto je po nama najverovatnije) samo jedan od novih lekova koji se ispituju na deci-zamorcicima, kojih, na zalost ima u dovoljnom broju za eksperiment, to nikad necemo saznati.
Princip lecenja je bio sledeci: 7 dana terapija, 14 dana kucna nega i sve tako redom sest ciklusa.

3. oktobra 2002 god. na drugoj terapiji, Darko je imao bolove u stomaku pa je pregledan ultrazvukom ali je nalaz bio uredan. U toku druge terapije je pocela da mu opada kosa pod dejstvom lekova koje je primao. Nakon primljene terapije, otpusten je na kucnu negu sa savetom da je potrebno svakodnevno previjanje patrljka u nadleznom MC.

16. oktobra 2002 god. smo primljeni u pirotskom medicinskom centru jer su vec ucestale temperatura, mucnina, povracanja i prolivi kao posledica hemioterapije. Tu je i izvrsena laka hirurska intervencija i biopsija tkiva sa rubova amputacije. Nalaz nije dostavljen ali je bio uredan. Ukljucena je infuzija i zapoceta terpija Gentamycinom, stanje se normalizuje ali petog dana dolazi do porasta leukocita tako da je Gentamycin zamenjen Vankomicinom. Nakon toga dolazi do alergije, pa je terapija Vankomicinom prekinuta i ponovo vracen Gentamycin. Stanje se normalizuje i u zdravstvenoj knjizici se upisuje CAVE VANCOMICIN. U bolnici ostajemo do 23.oktobra.

23. oktobra 2002 god. odlazimo u Beograd u bolnicu Banjica na redovnu kontrolu kod hirurga. Upucuje nas na Onkoloskom institutu, gde se i javljamo dan kasnije.

24. oktobra 2002 god. iz onkologije nas vracaju ponovo na Banjicu na hirursku intervenciju patrljka, gde ostajemo sedam dana. Naime, pod dejstvom hemioterapije, rana od amputacije ne samo da sporije zarasta, nego su i neki savovi popustili, pa ih je trebalo opet hirurski tretirati.

28. oktobra 2002 god. uradjena obrada rane i stavljen sekundarni sav pod lakom totalnom anestezijom.

30. oktobra 2002 god. ponovo smo primljeni na onkologiju radi nastavka treceg ciklusa hemioterapije. "Primio planirani ciklus hemioterapije" pisalo je u otpusnoj listi 5.11.2002 god.

21. novembra 2002 god. primljen na onkologiju radi cetvrtog ciklusa teraije, koju je relativno dobro podneo.

29. novembra 2002 god. ponovo prijem u pirotskoj bolnici radi povracanja, bolova u trbuhu i proliva. Nakon prikljucenja na infuziju bolovi prestaju a stolica se normalizuje. Otpusta se kuci u vecernjim satima.

12. decembra 2002 god. ponovo onkologija i primanje petog ciklusa terapije. Darko je imao malih problema sa apetitom ali nakon razgovora sa psihologom, poceo je da malo vise jede. U toku terapije i po povratku kuci mucnine takodje ima ali ne toliko da bude primljen na stacionarno lecenje.

13. januara 2003 god. poslednja, sesta terapija koja traje do 17. januara, kad dobijamo savet za kontrolu krvne slike i nadzor nadleznog pedijatra. Na nase pitanje za nacin ishrane, odgovorili su nam da samo nastavi kao do sada, ono sto voli neka i jede.
Po prvi put osecamo svi mi olaksanje jer je sva ova terapija od sest ciklusa ostala iza nas a sledeca kontrola je tek za dva meseca. Idemo kuci da proslavimo nasu slavu Svetog Jovana.

29. januar 2003 god. U medjuvremenu smo otisli kod hirurga na Banjici gde nam je takodje potvrdjeno da je sve u redu.

19. mart 2003 god. "Prva kontrola po zavrsetku onkoloskog lecenja klinicki, labaratorijski i radiografski - nema znakova aktivnosti osnovne bolesti" - glasio je izvestaj sa te kontrole. Rendgentski snimak, radjen u Pirotu, malo je predoziran ali se ne vidi sekundarni depozit.
Dat nam je savet za bandaziranje patrljka.

27. mart 2003 god. Odlazak u Zavodu za protetiku Beograd, gde nakon skoro mesec dana dobija privremenu protezu i svi srecni idemo kuci da proslavimo Darku 13. rodjendan.

21. maj 2003 god. jos jedna rendgentska kontrola pluca, gde se takodje ne nalazi nikakav trag osnovne bolesti.

27. jul 2003 god. Napokon smo zavrsili sa Zavodom za protetiku dobijanjem konacne proteze koju Darko tesko navlaci uz stalno zuljanje i znojenje.

27. avgusta 2003 god. tacno godina dana od operacije, obavljena kontrola ortopeda operatora i onkoloska kontrola. Sve je u redu, samo sto postoju zuljanje proteze, te su predlozili izvesnu korekciju lezista.
Opet smo posetili crkvu Svete Petke na Kalemegdanu, ali sada u punom sastavu - svo cetvoro. Nasoj sreci nije bilo kraja.

5. novembra 2003 god. na kontrolnom snimku pluca uocena "fibrozna senka" bazalno desno koja je u progresiji u odnosu na nalaz iz avgusta 2003 god.
Zapanjeni stojimo nemo uzimajuci nalaz rendgenologa i opet se ceo svet rusi kao kula od karata. Zakazuje se kontrola skenerom u prvom narednom slobodnom terminu.

19. novembra 2003 god. skener pluca sa nalazom koji smo i ocekivali. Upucuju nas na Banjicu da razmotre mogucnost hirurske intervencije.

21. novembra 2003 god. nakon rendgena pluca upuceni smo opet na skener, kada je na konzilijumu i konacno odluceno da se mora izvrsiti operacija.

26. novembra 2003 god. javljamo se na VMA gde nakon pregleda donose odluku da se operacija izvrsi 1. decembra.

1. decembar 2003 god. Operacija na desnom plucnom krilu. Nakon skidanja konca i drena
na kontrolnom snimku bilo je sve u redu i otpusteni smo kuci.

26. januar 2004 god. na kontrolnom CT snimku primecuju se samo "fibrozne oziljne promene na mestu operisanog sekundarnog depozita kao i zadebljanje plure i okrugla zona konsolidacije plucnog parenhima koje odgovara najverovatnije oziljnom tkivu". Limfne zlezde nisu uvecane i nema pleuralnog izliva.
U medjuvremenu dobijamo poziv da se javimo Institutu za onkologiju radi nastavka hemioterapije. Mnogo smo razmisljali o tome koji sledeci korak da se preduzme. Na institutu smo opet sreli decu koja su zajedno sa Darkom prosla prvi ciklus terapije i nekoliko njih su takoreci sve vreme proveli ovde. Kada smo videli da toliko mnogo jadno i nemocno izgledaju i da nekoliko njih vise nikada necemo videti, mnogo smo se uplasili jer nismo videli sansu da dete ozdravi lececi se ovde na takav nacin. Lekari su nam pricali da se ovakav nacin lecenja primenjuje i u inostranstvu i da rade na osnovu iskustava iz celoga sveta.
Naravno da im vise nismo mogli verovati, jer su sve cinjenice navodile na suprotno. Procenat izlecenja u toj bolnici je bio jednocifren, sa velikim znakom pitanja da li su i oni imali tacnu dijagnozu ili su bolovali od sasvim druge bezazlene bolesti.
Nasa konacna odluka je bila da se ne vracamo na isti nacin lecenja, nego da nastavimo alternativnom medicinom.
Za pocetak bi to bio prelazak na zdravu hranu dva meseca, dok Darko ne ojaca a onda da primenimo totalnu terapiju gladovanja po metodi Rudolfa Brojsa.


26. april 2004 god. na CT grudnog kosa primecuje se okrugla formacija dijametra oko 1 cm koja je po navodima lekara, verovatno vaskularnog porekla. Preporucuje se kontrola za mesec dana radi utvrdjivanja prirode opisane promene u levom plucnom krilu.

24. maja 2004 god. mesec dana od zadjeg skenera, uradjen je jos jedan skener na kome se opisana promena opet vidi i iste je velicine kao na proslom snimku. Lekar predlaze kontrolni snimak za 2 - 3 meseca i ukoliko promena bude porasla "indikovana je hirurska intrevencija".

26. jula 2004 god. Promena na levom plucnom krilu koja se prati sada izgleda uvecana i opisuje se kao sekundarni depozit. Takodje i na desnom plucnom krilu vide se dve promene koje se opisuju kao tecne kolekcije, ali se ne moze iskljuciti ni metastatska bolest. Lekar trazi misljenje konzilijuma na Banjici i predlaze operaciju ukoliko se konzilijum bude slozio.

5. avgust 2004 god. na konzilijumu odluceno da se izvrsi hirurska intervencija a nakon toga da se opet prikaze konzilijumu radi odluke o daljem onkoloskom lecenju.

30. avgust 2004 god. opet CT pluca na kome se vidi patoloska promena velicine 5x4 cm na levom plucnom krilu a na desnom tecna kolekcija koja se spusta dole do jetre pa se ne vidi da li je i jetra napadnuta ili je samo senka od promene na plucima i velicine je oko 7,4x8 cm.
Lekar predlaze operaciju.

1. septembra 2004 god. Darko odlazi na prvi dan nove skolske godine u osmom razredu.
Niko nije ni slutio da ce to biti zadnji dan skole u njegovom zivotu.

9. septembra 2004 god. izvrsena je operacija na desnom plucnom krilu i odstranjena promena koja infiltrise dijafragmu. Tumorske mase sa dijafragme su redukovane ali bez resekcije dijafragme. Koliko smo razumeli tumor je prodirao i u dijafragmu ali nijedan njen deo nije odstranjen.

20. septembra 2004 god. jos jedna operacija ali sada na levom plucnom krilu gde je odstranjena "tumorska promena iz fisure koja je u bliskom kontaktu sa segmentnim bronhima donjeg reznja.
U tkivu tumora nema nekroze odnosno nema izumrlih celija. Znaci da dosadasnje terapije nisu dale nikakve rezultate.
Ucinjena je i scintigrafija kostiju na kojoj nisu uocena podrucja pojacanog nakupljanja radiofarmaka koja bi ukazivala na sekundarni depozit.

7. oktobra 2004 god. na konzilijumu je odluceno da se dalje lecenje nastavi pokusajem primanja hemioterapije.

10. oktobra 2004 god. ponovo je uradjen skener pluca na kome se jasno vidi ponovna progresija osnovne bolesti.

13. oktobra 2004 god. Darko odlazi na Institut za onkologiju radi nastavka hemioterapije.

14. oktobra 2004 god. na rendgenu pluca uocen pleuralni izliv desno do 5. rebra i sekundarni depozit levog plucnog krila. U isto vreme je uradjen i rendgen levog kolena, jer je Darko rekao da ima bolova i u njemu, i u izvestaju se navodi snimak "levog kolenog zgloba pokazuje osteolizu distalnog dela levog femura"
Toga dana je cetri puta rendgentski sniman i to levo koleno , patrljak , pluca ceono i pluca bocno.

20. oktobra 2004 god. uradjen je magnet levog kolena gde se jasno vidi da je tumor zahvatio i taj deo tela. Onda smo sa velikim razocarenjem ostavili nadu o mogucoj pogresnoj dijagnozi.

29. oktobra 2004 god. na onkologiji odluciju da se prekine sa daljim lecenjem "s obzirom da su iscrpljene mogucnosti daljeg specificnog onkoloskog lecenja".
Nacin na koji nam je to saopsteno i danas nam ne da mira. Mi, roditelji stolimo u hodniku gde ocekujemo odluku konzilijuma. Nakon toga izlaze lekari iz prostorije gde su konzilijarno raspravljali i jedan od njih prica neki vic a ostali se grohotom smeju. Nailaze na nas, gde nasa doktorka za trenutak prekine sa smejanjem da bi nam saopstila da vise nema nade za naseg sina i da dodjemo za par dana u njenu kancelariju za otpusnu listu. Onda se pridruzuje grupi lekara koji su upravo zavrsavali sa pricanjem vica i odlaze dalje.
Ostali smo da stojimo jos nekoliko trenutaka u mestu , ne verujuci da neko moze tako drsko da nam saopsti, nama tako tragicnu vest. Imali smo osecaj da je htela da nam kaze da nam tako i treba kada ne slusamo lekare i njihov metod lecenja i da joj je bilo drago jer je ona bila u pravu.

Kada smo poslednjiput otisli na onkologiju da preuzmemo otpusnu listu i sve nase dokumemte, culi smo razgovor o jednom decaku iz Leskovca, koji je imao osteosarkom na laktu sa metastazama na plucima i da se nakon nekoliko tretmana u Moskvi, metastaza povukla. Odjednom nova nada za nase izlecenje. Sa teskom mukom nalazimo te ljude i odlazimo u Leskovac kod njegove majke. Naime, decak i njegov otac su se trenutno nalazili u Rusiji.
Razgovor sa njegovom majkom nam opet uliva nadu i mi smo odlucili da odemo tamo na lecenje.
Razgovarali smo sa ruskim lekarima i oni su odlucili da nas prime. Posle pribavljanja potrebne dokumentacije za put, odlucili smo da odemo sto pre i put je planiran za 1. decembar.
U medjuvremenu Darko sve manje moze da se oslanja na levu nogu jer ga mnogo boli koleno.
Sa nestrpljenjem cekamo odlazak u Rusiju, plaseci se da ne zakasnimo.

1. decembra 2004 god. avionom polecemo za Moskvu.
Slecemo na moskovski aerodrom gde nas docekuje jedan od lekara. Dolaskom u ordinaciju srecemo se sa doktorom Viktorom Borisovim, sa kojim smo razgovarali pre toga telefonom i koji nas upznaje sa metodom njegovog lecenja.
Odmah istog dana odlazimo na snimanje na jednom aparatu za dijagnostiku, koje treba da pokaze mesta na kojima se sve nalaze tumorske promene.
Samo lecenje se svodi na ubacivanje leka "radahlorin" putem injekcije u akupunturnim tackama i nakon nekoliko minuta odlazak u drugu prostoriju gde se to mesto osvetljava infracrvenom svetloscu i sve to se snima crnobelom kamerom i slika se prikazuje na monitoru.
Nakon nekoliko trenutaka, mesto na telu gde je injekcijom ubacen radahlorin, pocinje da pece i to je znak da se on "aktivirao". Sve vreme se to prati na monitoru gde se jasno vidi tecnost koja je ubacena u telo (ona je svetlije boje od okolnog tkiva) i polako se siri i okruzuje tumorske celije. Mozda sve to izgleda neverovatno, ali sve smo to gledali rodjenim ocima.
Koliko smo mogli da razumemo doktora, radahlorin se proizvodi u kompaniji "Radapharma" u Moskvi i bazira se na prirodnom preparatu koji se dobija iz biljnog hlorofila, pa je i on tako mrkozelene boje.
U Moskvi smo proveli 14 dana. Tu je Darko i prestao da se oslanja na levu nogu. Sve je manje i manje mogao da je savija u kolenu, sto mu je pricinjavalo velike probleme kada je trebalo da se prebaci iz kreveta u invalidska kolica ili da ode do toaleta.
I pored svih tih pokazatelja, mi smo bili toliko ubedjeni da ce se ovo lepo zavrsiti i da je sve sto nam se desava samo prolazno. Stvarno smo imali veoma pozitivno razmisljanje i veliku nadu u ozdravljenje koje nas je i vodilo sa jednog kraja Evrope na drugi, ne razmisljajuci kako i na koji nacin to postizemo.

14. decembra 2004 god. vracamo se iz Rusije sa nadom da cemo nastaviti tretman za oko mesec dana.
U medjuvremenu smo toliko toga pronasli na internetu, da smo pozvali direktno proizvodjaca leka radahlorin, kompaniju Radapharma, koji su nam predlozili da nastavimo terapiju u saradji sa
Dr. Ketrin iz Holandije.
Kada smo pozvali tu doktorku, koja je ruskog porekla, ona nam je, s obzirom na vrstu bolesti, predlozila kliniku "Hufeland" u gradu Bad Mergenthaimu, u Nemackoj.
Kada smo pozvali kliniku, razgovarali smo licno sa profesorom Wolfgangom Woopelom direktorom te klinike.
Mi smo mu poslali faksom svu dokumentaciju koju je trazio i nakon nekoliko dana su odlucili da nas prime na lecenje.
Dr. Woopel nas je upoznao sa ozbiljnoscu i krajnje neizvesnom ishodu lecenja kao i sa cenom koja je iznosila oko 15000 eura. Nemajuci izbora i opet se puno nadajuci, odlucili smo da prihvatimo lecenje, jer ionako nemamo vise gde da odemo.
Posto nismo imali dovoljno novaca za to lecenje, poceli smo moliti prijatelje i odredjene firme u nasem gradu, za koje smo smatrali da ce nam izaci u susret.
U takvoj situaciji skoro svi su nam pritekli u pomoc i sakupilo se dovoljno novaca da mozemo da odputujemo.
Ni izdavanje vize nam nije bio problem, jer smo naisli na veliko razumevanje od strane ljudi kojima smo se obracali.
U medjuvremenu Darko je poceo da povraca i imao je proliv pracen visokom temperaturom koja je uvece isla i do 39 stepena.

25. decembra 2004 god. javljamo se nadleznom medicinskom centru i tamo smo ostali nepuna deset dana sa kucnom negom za vreme vikenda.

3. januara 2005 god. napustamo bolnicu i vrsimo ubrzane pripreme za odlazak u Nemacku.

19. januara 2005 god. odlazimo u Nemacku.
U Bad Mergenthaim stizemo sutradan u prepodnevnim casovima. Upoznajuci se sa osobljem klinike, smestamo se u dvokrevetnu sobu, koja vise lici na hotelsku nego na bolnicku sobu.
Jos u popodnevnim casovima istoga dana su pocela ispitivanja. Pored uobicajene procedure za prijem Darko je bio i na ultrazvuku stomaka. Napomenuli su nam da je hrana na toj klinici specificna, odnosno da je prilagodjena bolesnicima od raka.
Jednom nedeljno su sluzili ribu ili meso a voce , povrce, razne salate, mlecne proizvode i cajeve, sluzili u izobilju tokom celog dana. Nakon pregleda su nam saopstili da Darko ima upalu pluca (uradjen rendgen) i da ne mogu odmah da krenu sa terapijom. Terapija je imunobioloska. Problem nam je bio jezik. Nemacki nismo znali, pa smo sa doktorkom uspevali da se sporazumevamo na ruskom. Prve nedelje je lecen od upale pluca i dobijao je injekcije za jacanje imuniteta. Dobio je i bocu krvi , posto mu rezultati krvi nisu bili dobri. Imao je bolove u predelu dijafragme i levog kolena. Sve lekove koje je dobijao protiv bolova i osnovne bolesti bili su biljnog porekla u tabletama, kapima i kapsulama koje je primao preko infuzije. Primenili su i oksigoterapiju (uzimali su mu krv u koju su ubacivali ozon i zatim mu je vracali).
Sledece nedelje su rezultati bili bolji. Otok na desnoj strani grudnog kosa se uvecavao. Stavljali su mu obloge na otok i masirali ga raznim uljima. Svakog dana smo izilazili u setnju. Kako se otok uvecavao,kiseonik mu je bio sve potrebniji za disanje. Bolest je zahvatila i limfne zlezde, pa se otok prosirio na desnu ruku i desni deo glave a zatim i na levu nogu.
Ocekovali smo da nam se desi neko cudo i da bolest odjednom pocne da ide nazad istim putem kao sto je i dolazila, ali cudo se, na nasu zalost nije dogodilo.
U trecoj nedelji smo primili hemioterapiju. Taj prvi ciklus lecenja u Nemackoj je trajao tri nedelje. Sledeci ciklus je zakazan za tri nedelje. 10.februara smo napustili kliniku.
Kada smo stigli kuci, Darko je sve teze disao, pa smo morali da obezbedimo boce sa kiseonikom.

17. februara 2005 god. odlazimo u medicinki centar radi primanja jedne jedinice krvi i nekoliko bocica infuzionog rastvora. Moramo da priznamo da cak ni onda nismo ni slutili sta ce nam se uskoro desiti. Ne znam, mozda smo suvise bili zaslepljeni nasom vizijom o ozdravljenju ili mozda nismo hteli da se suocimo sa realnoscu, ali smo stvarno verovali, svi mi ukljucujuci i Darka, da je sve to prolazno, da sve to tako mora da bude i da ce sve to, kada prodje, izgledati samo kao ruzan san.

21. februara 2005 god. na predlog lekara odlazim u ranim jutarnjim casovima u Nis, da od tamosnje transfuzije uzmem odgovarajucu krv za Darka, koju mora da primi brzo toga dana.
Tu krv nikada nije primio.
U vecernjim casovima dobija sedativ protiv bolova i za bolji san.
Iz tog sna Darko se preselio u vecnost.

Biografija Darka Nikolica

april 2002 - februar 2005
Darkov kupidon